Победник

БЕОГРАЂАНИН ВЛАДИМИР КУЛЕНОВИЋ, МЛАДИ ДИРИГЕНТ У СВЕТСКОМ УСПОНУ
Цео живот у уметности
Дипломирао је на Бостонском конзерваторијуму, потом завршио њујоршки Џулијард, највиши степен образовања за извођаче. Одмах је добио посао у оркестру Јута Синфони и Опера. Дириговао са највећим светским маестрима. За наступе са Београдском филхармонијом каже: „Толико душе, страсти, правог сентимента, набоја и људског искуства не могу да замислим нигде другде”

Пише: Радмила Таминџић
Фотографије: Архива саговорника

Доста слатког посла и сјајне атмосфере. Тако је наш млади диригент Владимир Куленовић, који већ дванаестак година у Америци прави блиставу каријеру, оценио своја три последња ангажмана са Београдском филхармонијом. И програм је био изазован: Моцарт и Стравински, затим Брамс (у сарадњи са маестром Зубином Мехтом), најзад Рахмањинов, Шостакович, Милоје Милојевић. Велики број светских оркестара, тврди Куленовић, није дорастао Рахмањиновим Симфонијском играма, али Београдска филхармонија јесте. Исто дело радио је и са својим оркестром у Јути.
– Дубоко сам био дирнут када сам, први пут после десет година, чуо како звучи овај заиста уникатан оркестар који је много напредовао – рекао је Куленовић пре три зиме, током гостовања у свом родном граду и дириговања Београдском филхармонијом. – Толико душе, страсти, правог сентимента, набоја и људског искуства не могу да замислим ни на једном другом месту. У Америци оркестри имају велику предност због новца, они могу да запосле најбоље музичаре на свету, али овде се осећа право животно искуство и огроман потенцијал. Сјајно је бити овде и долазити често, надам се да ће се то наставити.

СА УМЕТНИЦИМА НАЈВИШЕГ РАНГА

Родитељи Владимира Куленовића, мајка Снежана, професор клавира у средњој школи, и отац Вук, угледни композитор, професор композиције на Беркли колеџу у Бостону, кажу да је неком палицом махао још у дупку, док су му пуштали Вивалдијеву музику. Он дубоко верује да је неће испустити док је жив, јер дириговање није посао, то је, тврди, за њега смисао живота. Наводи речи старог интернационалног маестра Курта Мазура: „Диригенти се не пензионишу, диригенти умиру.”
Нижу и средњу музичку школу Куленовић је завршио у Београду, уписао се на Академију, а онда 2000. отишао у Бостон. На Бостонском конзерваторијуму дипломирао је клавир и магистрирао дириговање, да би се после уписао на Пибади институт у Балтимору са веома импресивним диригентским програмом, нарочито због репутације професора Густава Мајера. Пошто је након две године дипломирао, конкурисао је за уметничку диплому на њујоршком Џулијарду, највиши степен образовања за извођаче. Од 300 пријављених, примљено је троје.
– Имао сам велику част да од Фондације Бруна Валтера добијем стипендију за две године на Џулијарду, смештеном у „Линколн центру”, надомак Метрополитен опере и Њујоршке филхармоније. Нигде као у Њујорку нисам имао прилике да упознам и слушам толико уметника највишег ранга. А посебно ми се посрећило да радим са Рикардом Мутијем у Метрополитен опери, као и да диригујем на мајсторским часовима са Аланом Гилбертом, шефом-диригентом Њујоршке филхармоније.
Пошто је дипломирао на Џулијарду и добио награду „Чарлс Шиф”, за изузетно достигнуће у својој категорији, млади Куленовић је наставио да функционише на исти начин: жестоким темпом. У мају прошле године није чак стигао ни да оде по диплому, јер је сутрадан хитао на посао у Јапан, на Музички фестивал у Кјоту, месту где се окупљају студенти најбољих школа из целог света. Тамо је остао месец дана, вратио се у Њујорк, одмах отишао у Тајван где је имао два концерта, опет се вратио у Њујорк и добио само недељу дана да се пресели у Солт Лејк Сити, јер се запослио у Јута Синфони и Опера, где је почео да ради без дана паузе.

НЕГОВАЊЕ КУЛТУРЕ, КУЛТУРА НЕГОВАЊА

– Веома сам срећан што сам одмах после школе ушао у професионални оркестар који даје велике могућности диригенту, јер сам се пребацио на ону страну која више даје него што узима. Са овим оркестром имам стотинак концерата годишње, што је баш много. Други сам диригент, нисам шеф-диригент, али имам више концерата од њега. Поређења ради, моје колеге у престижнијим симфонијским оркестрима, као што су Њујоршки или Бостонски, имају по два концерта годишње, али морају да буду спремни за сваки концерт свих гостујућих диригената, да ускоче у случају неке незгоде.
Овај оркестар је, сазнајемо, један од два у Америци који примају државну помоћ.
– Исти човек који је дизајнирао Њујоршку филхармонију радио је и нашу салу, али наша звучи боље – каже млади маестро, не без поноса. – И све остало сјајно функционише. Сала у Солт Лејк Ситију од 2.800 места је скоро увек пуна, а од државе Јуте имамо мандат да сваке године цео оркестар путује по читавој земљи и приређује концерте. Пошто је то мисионарска улога, правим специфичне програме, образовне, плус онај класични репертоар. Са шефом-диригентом Тјеријем Фишером имам одличну сарадњу. И кад бих могао слободно да бирам међу америчким оркестрима, мислим да бих овај изабрао за старт. Мој циљ није Карајан, него да научим од музике, да разумем и да то вратим.
Зато је младом диригенту веома важно да са музичарима пронађе исту таласну дужину и развије поверење. То је у Јути остварио стопроцентно, исто је постигао и са Београдском филхармонијом. У лету се створила велика блискост, па се чак догађало да музичари дођу и да проба почне раније него што је заказано, што је у Америци незамисливо.

НЕЖНИ ЛИДЕР С ПАЛИЦОМ

– Тамо имате оркестарског менаџера који стоји са вочем на атомско време са сателита, тако да проба не може да почне ни секунд раније, ни да се заврши секунд касније. Дисциплина је челична, морају да се поштују правила, што је добро, али је можда мало непријатно кад је човек као под ножем. За мене више и није, навикао сам на тај темпо и свестан сам да сам изабрао професију која гута читав живот. Живим у стану близу посла, будим се веома рано, онда мало физичке активности, дођем на посао у седам, имам пробу у 9.30. То није само учење и дириговање, има још много ствари које се раде. На пример, треба осмислити програм. Мој дан иде у три временске димензије: шта диригујем данас или током недеље, шта учим следећих шест месеци и какав ми је циљ за годину дана. Заиста уживам у свакој компоненти свог рада, у организационој као и у уметничкој, иако немам много времена за било шта друго.
У најбољем случају, каже, диригент и оркестар су једна целина.
– Посао диригента је да буде посредник између композитора и оркестра, да инспирише. Много зависи од његове компетенције, самопоуздања и става, он треба да буде лидер, најбоље нежни лидер. С друге стране, као диригент много могу да научим од оркестра. Никада нећу заборавити обоисту Канадског националног оркестра са којим сам имао професионални деби 2006. године у Отави. Чим сам га чуо, време је стало. То хоћу да кажем: партитура заиста није крај учења, сазрева се кроз искуство са људима. Зато и нисам изабрао каријеру пијанисте него диригента, са амбицијом да једнога дана постанем шеф-диригент професионалног оркестра.

***

Отац и син
Владимиров отац Вук Куленовић већ 20 година живи у Америци, а велики успех у Бостону постигао је својом шестом, „Електричном симфонијом”.
– Већ сам дириговао његово „Обожавање месеца”, а као пијаниста сам свирао доста његове камерне музике – вели млађи Куленовић. – Овог лета требало би да изведем његову одличну композицију „Механички Орфеј”, тако да ће Јута синфони и Опера бити најбољи амерички оркестар који је икада извео неко његово дело. Све што он ради ми је блиско и важно и блиско. Сан ми је да, кад будем достигао ниво у каријери да самостално бирам програм, учествујем у извођењу његових бројних симфонијских дела. И то у свом родном Београду.